Jov postavlja pitanja i zahteva odgovore. Knjiga o Jovu govori o čoveku koji „bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga“. Međutim, te osobine ne samo da ga nisu sačuvale od nesreća i gubitaka, nego su ih na neki način proizvele. Sotona, koji je tvrdio da Jov nije iskreno pošten nego da je pošten iz interesa, „opkladio se“ sa Bogom koji je u Jovovo poštenje verovao i isticao ga kao čoveka za primer.
Na osnovu toga je organizovan i plan Knjige o Jovu. Prvo je predstavljena Jovova vrlina i idealan život. Zatim sledi zaplet, odnosno „opklada“, pa onda slika Jovovog srušenog savršenog života.
Akcenat se stavlja na perspektivu iz koje Jov, a i njegovi prijatelji, vide Boga i njegovu moć. Skreće se pažnja na ono što se Jovu događa i Božiju ulogu u tome. Pitanja koja Jov postavlja se univerzalizuju i ne odnose se samo na narod Izraila.
O čemu govori Knjiga o Jovu?
Iako je Knjiga o Jovu delo sveštene poezije, ipak ima i svetovni karakter. Ona se, kao i ostale knjige mudrosti, zasniva na ljudskom shvatanju i razmišljanju. Moral pojedinca i njegovo ponašanje je ono što se stavlja u prvi plan. Jov, njegov život, karakter i reagovanje u određenim situacijama jeste osnova oko koje se izgradila čitava priča i poenta te priče.
Glavna tema Knjige o Jovu jeste uzrok i prisustvo zla i patnje u svetu, odnosno ispitivanje toga zašto dobri ljude nezasluženo pate, a bezbožnici su čak nekad nezasluženo nagrađeni. Jovovi sagovornici od samog početka insistiraju na ideji kauzalnosti koja je tipična za neke mudrosne knjige, na primer Priče Solomunove. Po njima, Jovu su se loše stvari dogodile jer je i sam uradio nešto loše. Smatraju da ga na taj način Bog kažnjava za njegova zlodela i u svojim besedama ga napadaju, a Sofar čak smatra da Jova ,,Bog kara manje nego što zaslužuje njegovo bezakonje“.
Međutim, Jov ostaje toliko siguran u vlastitu bezgrešnost da ta sigurnost postaje gordost. Zahteva od Boga da mu objasni u čemu je njegov greh i samim tim postupkom čini greh. Elijuj, najmlađi među njegovim prijateljima, smatra da Jovove ,,riječi nijesu mudre“ i da ,,mnogo govori na Boga“, mada se i Eliluj drži ideje kauzalnosti i Božije pravičnosti.
Da li je bezgrešan čovek kažnjen?
Ovo delo je nastalo u periodu kada je misao o nagradi u ovom životu nailazila na nepremostive poteškoće, kaže Vilfrid Harington. Naime, Izraelci su imali neodređen pojam o životu nakon smrti. Šeol je mesto gde duša silazi, mesto mračno i mirno, gde su svi jednaki. Zbog toga su nagrade i kazne za ponašanje koje se primaju tokom života bile bitne. Nakon života one nisu više važile. Iz ovakvog razmišljanja se razvila ideja kauzalnosti koje su se pridržavali Jovovi prijatelji i koja predstavlja jednostavan odgovor na glavno pitanje dela, pitanje o postojanju patnje i zla.
Ali, stanovište da je trpljenje kazna za greh se na Jova ne može primeniti. Jov je ,,čovjek najveći od svijeh ljudi na istoku“, bezgrešan, pravedan. Potpuno nezasluženo, mada njegovi prijatelji to pokušavaju da opovrgnu, on biva kažnjen. Jednostavni odgovori ne mogu da reše njegova pitanja. Netačni su, a on je dokaz te netačnosti. Zato je primoran da se okrene složenijim i komplikovanijim objašnjenjem svoje patnje, i zbog toga se obraća najvišem mogućem što može to da mu pruži, Bogu.
Kakav je Bog u Knjizi o Jovu?
To je isti Bog koji se paradoksalno poneo nepravično prema Jovu da bi Sotoni pokazao svoju pravičnost. Upravo ta paradoksalnost je ono što stvara probleme i poteškoće u Knjizi o Jovu. Iako siguran u svoju bezgrešnost Jov nije siguran da ga Bog nije odbacio. U svemu što mu se dešavalo on nije uspevao da pronađe smisao i odgonetne razlog, pa mu se i napuštenost od strane Boga učinila kao jedan od uzroka njegove patnje, odnosno ,,Raspalio se na me gnjev njegov, i uzeo me je među neprijatelje svoje“.
Jov uviđa i shvata Božiju veličinu i moć, ali ne razume šta će njome uraditi njemu. Može samo da sluti iz dosadašnjih muka: ,,I izvršiće što je naumio za me; i toga ima u njega mnogo. Zato sam se uplašio od njega; i kad to mislim, strah me je od njega.“
Nedokučivost i misterija Božijih razloga je ono što Jova nesalomive vere odvodi u beznađe i besmisao. Nijednog trenutka on ne sumnja u postojanje Boga, on sumnja u postojanje pravde.
,,Gle, blago čovjeku koga Bog kara; i zato ne odbacuj karanja svemogućega“, kaže Elifas Jovu želeći da mu poruči da Bog čini ,,stvari velike i neispitljive“. Kad se kaže da Bog čini ,,stvari velike i neispitljive“ to može da znači da su one učinjene zbog nekog velikog cilja, opšteg dobra, da su motivisane nekom snažnom idejom. A. Ivanov smatra da stradanje pravednika Bog dopušta, da bi ispitao i usavršio njihovu veru i pobožnost, ali da se pravednici nalaze pod naročitom zaštitom Božijom, i Bog ih nagrađuje još u životu. Prema tome, gubitak dobara ne mora da bude Božija kazna za grehe nego može da bude vaspitno sredstvo pomoću kog bi se čovek još više uzdigao u veri i vrlini. Time bi se došlo do trijumfa Božije pravde.
Da li Jov na svoja pitanja dobija odgovore?
Međutim, odgovor i objašnjenje za svoju patnju Jov ne dobija na kraju knjige. Govor Boga koji se javlja u vihoru nije razrešenje, već veličanje moći i slave Božije. Impresivna pojava i progovaranje samog Boga progutalo je sva pitanja koja je Jov želeo da postavi. Jezik kojim se Bog služio u svom govoru pun je poređenja i opisivanja sveta prirode i životinja. To je još jedna odlika mudrosne književnosti. Na taj način se stavlja akcenat na Božije stvaranje, odnosno na Božiju nadmoć i silinu, na to koliko je čovek zapravo zavisan i slab.
Sam Jov kaže: ,,Gle, ja sam malen, šta bih ti odgovorio? Mećem ruku svoju na usta svoja.“ Kada je Jov okom video Boga, od čoveka ,,nerazumna“ koji nije sagledao ,,širinu zemaljsku“ kako ga Bog opisuje, on postaje neko ko se kaje za svoje pređašnje reči i poriče ih. Jovovo kajanje se zasniva na shvatanju da Bog ,,sve može, i da se ne može smesti ono što naumi“.
Jov ,,nije razumijevao, čudesno je to za njega, to ne može znati“. U Jovovoj svesnosti sopstvene nemoći i nesposobnosti da shvati Božije puteve i namere leži njegova mudrost. Jovove misli su Božijim govorom sa njega samog i sa njegovih muka prebačene na Božiju moć i veličanstvenost, kao i na komplikovanost i težinu sveta.
Božije otkrovenje Jovu zapravo predstavlja opomenu i preusmeravanje ka mudrosti. Jov koji se plašio Šeola, koji je proklinjao dan svoj rođenja i svoj život, nije imao uvid u celinu. Nije mogao da sagleda istinu. Prepirka sa Bogom neće Boga promeniti, Jov nema tu moć. Onaj koji treba da se menja je sam Jov.
Zašto je Knjiga o Jovu mudrosna knjiga?
Mudrost u Knjizi o Jovu je predstavljena kao spas ljudima. Bezuslovna vera i poverenje u Boga, čak iako se čini da razloga za to nema, vid je mudrosti koji čoveka spašava. Tako je i Jov na kraju nagrađen za svoju nesalomivu veru, a njegovi prijatelji kažnjeni su zbog nepravednog osuđivanja pravednika i što nisu govorili ,,pravo“ o Bogu, onako kako je Jov kroz svoju postojanu veru pričao.
Konkretan odgovor na svoja pitanja Jov nije dobio. Umesto toga, kroz govor Boga uvideo je svoju ograničenost razumevanja i to prihvatio. Do mudrosti za koju ,,Bog zna put njezin, i poznaje mjesto njezino“ može da se dođe ukoliko se paradoksalnost Božijeg delanja zanemari i ukoliko se u potpunosti i predano osloni na Njega, uprkos sumnjama koje mogu da se jave usled nerazumevanja Božijih postupaka. Mudrost je Jovu bila spas od besmisla i beznađa u kom se našao.
