Kako bi trebalo čitati knjigu, pita se Virdžinija Vulf u svom istoimenom eseju iz 1925. godine. Ova autorka, jedna od najznačajnijih ličnosti modernizma, obraća se svim „običnim čitaocima“ (common reader) u koje ubraja i sebe.
Naime, „obični čitalac“ je onaj koji čita zbog ljubavi prema čitanju, polako i neprofesionalno. Čita jer je čitanje dobro samo po sebi. „Obični čitalac“ nije školovan da bude književni kritičar ili teoretičar. On je „samouki čitalac“, koji je sam istraživao i proučavao svet književnosti, baš kao što se Virdžinija Vulf obrazovala iz očeve biblioteke dok su njena braća, za razliku od nje, mogla da pohađaju univerzitet.
Virdžinija Vulf brani „običnog čitaoca“ koji, po njoj, ima ogromnu važnost i odgovornost. U naslovu svog eseja ostavila je upitnik, jer nije želela da esej bude shvaćen kao striktni i strogi vodič sa nepromenjivim pravilima.
Kako bi, po Virdžiniji Vulf, trebalo čitati knjigu?
- u čitanju ne treba prihvatati savete
- moramo se oslanjati na vlastito rasuđivanje
- nezavisnost je najvažniji kvalitet čitaoca
- u čitanju nema zakona ni konvencija
- knjizi treba pristupiti bez unapred stvorenog mišljenja o njoj
- treba biti saradnik pisca
- treba otvoriti um najviše što možemo
- trebalo bi da probamo i da sami pišemo
- znamenite knjige nas čupaju iz korena i stvaraju različite svetove
- čitanje romana je teška i složena veština koja zahteva istančanost opažanja i hrabrost zamišljanja
- ono što nije „umetnost“ ne treba odbaciti (npr. autobiografije i biografije)
- „neumetnička“ književnost može da nas iznenadi, uzbudi, a onda i umori – tada se rađa želja za boljom književnošću
- trenutak da se čita poezija je kad smo spremni da je pišemo
- pesnik je uvek naš savremenik
- 2 su faze u čitanju – prva je primanje utisaka sa razumevanjem, a kada se prašina slegne onda sledi složenija faza upoređivanja knjiga i procenjivanja
- nakon što pročitamo knjigu nismo više piščevi prijatelji nego sudije (kao prijatelji ne smemo biti previše saosećajni, a kao sudije ne smemo biti previše strogi)
- knjigu treba upoređivati sa najboljom iz njene vrste
- ukus se može izvežbati
„Katkad bih sanjala da će se barem kad svane sudnji dan i kad veliki osvajači i advokati i državnici dođu da prime svoje nagrade – svoje krune, lovorove vence, imena neizbrisivo urezana u neuništiv mramor – Svevišnji okrenuti Petru i reći, ne bez određene zavisti kad nas ugleda kako prilazimo sa svojim knjigama pod rukom: Gle, ovima ne trebaju nagrade. Njima nemamo šta da damo. Oni su voleli da čitaju.“
