Roman Ja mrzim internet američkog pisca turskog porekla, Džareta Kobeka, postao je bestseler u Americi, Nemačkoj, i od skoro i u Srbiji, nakon blagonaklonih književnih kritika u Gardijanu i Njujork tajmsu. Ovakvom uspehu se pisac nije mogao nadati kada je sam objavio delo, osnovavši izdavačku kuću uz novčanu pomoć prijatelja, jer nijedna izdavačka kuća nije htela ni da razmotri tu opciju.
Od samizdata do svetskog bestselera
Kako to da je kvalitet tako kasnije hvaljenog i osvežavajućeg dela promakao profesionalnim izdavačima?
Kobek ima i na to odgovor u svom delu, u kom ne štedi nikoga i nema (straho)poštovanja ni prema jednoj instituciji i dostignuću, prikazujući američko izdavaštvo kao odavno izumrlu kategoriju kojom odavno upravlja CIA. I ne, ovo nije još jedno američko delo koje se bavi zaverama. Kobek i te kako zna o čemu piše.
Iako se usuđuje da iznese prilično hrabre „optužbe“ i stavove o veoma raznovrsnim pojavama, ličnostima i temama današnjeg društva i istorije, oni su duboko promišljeni i utemeljeni na detaljnim istraživanjima o svemu o čemu piše i na načitanosti pisca, iako on uporno pokušava da zamaskira ozbiljnost kojom pristupa svom pisanju oštrim, crnim humorom.
Humor katkad pojačava reči i ideje, a katkad omogućava čitaocu da lakše „proguta“ oštroumna i bolno hrabra, direktna zapažanja, koja mogu biti preveliki zalogaj za romantike i sve one koji smatraju da „živimo u najboljem od svih mogućih svetova“. Čak će i nihiliste ovo delo trgnuti nemilosrdnim definicijama apsolutno svačega bez čega ne bismo mogli zamisliti život danas i koje uglavnom uzimamo zdravo za gotovo, ne promišljajući dovoljno o tome gde smo se uputili kada smo prihvatili sve što nam je plasirano.
Skoro svakome će ostati gorak ukus u ustima nakon čitanja ove knjige.
Mišljenje o svemu, bez dlake na jeziku
O ovom romanu je lakše pričati uopšteno, preneti opštu ideju i utisak čitaoca nego zaista reći o čemu Kobek piše i šta sve možete naći na stranicama knjige Ja mrzim internet. Knjigu ne čini samo spisak razloga zbog kojih autor mrzi internet i daleko od toga da se bavi samo internetom.
Internet je polazište (ili odredište) svega što ne valja u čovečanstvu, društvenim uređenjima i pojedincima.
Autor, ipak, za okosnicu svog dela uzima industriju stripa, kao metaforu za funkcionisanje kapitalizma i američke vlasti.
„Iako se ne pojavljuje kao lik nigde na stranicama, glavna ličnost ovog romana je Džek Kirbi. […] Džek Kirbi je glavna ličnost ovog romana zato što američka industija stripa nikoga nije izradila kao njega, a američka industrija stripa predstavlja savršenu esenciju korumpirane i prljave kapitalističe bahatosti. Poslovna politika američke industrije stripa kolonizovala je život u dvadeset i prvom veku“, poručuje nam Džaret Kobek.
Glavna ličnost koja se pojavljuje u romanu je Adelajn, sredovečna žena koja je u neku ruku poznata. Njen lik je savršeno iskorišćen da prikaže sve što jedna žena preživljava u „ženomrzačkoj kulturi“. U društvu u kom živi i na internetu mržnja prema ženama snažno je izražena.
Internet je mesto gde svako može reći šta god poželi i ne odgovarati za to. Niko neće ni znati ko je. I Adelajn i Elen Flitkraft u knjizi bivaju ponižene i zlostavljane preko interneta. Ovo se događa jer, po autorovim rečima, internet predstavlja „poslednje uporište patrijarhata“.
Kobek se detaljno bavi i pojmom rasizma, razotkrivši svu apsurdnost ovog pojma. Ide tako daleko u američku prošlost da prikaže licemerje robovlasnika i bezočno iživljavanje nad ljudima sa „prisustvom eumelanina u najnižem sloju epiderma“, na šta pisac svodi „boju“ kože, kroz zverstva jedne od „najdemokratskijih“ ličnosti SAD, Tomasa Džefersona.
Takođe se ne libi da iskaže u najmanju ruku neblagonaklone stavove prema svim onim velikanima koje američko društvo posmatra kao bogove, poput Volta Diznija, Stiva Džobsa, Baraka Obame, Marka Zakerberga, itd. Zbog ovoga je dobio mnogo kritika i izazvao bes na internetu onih koji smatraju njegove opaske bogohulnim, i očigledno ne mogu da podnesu pravu slobodu izražavanja (onu potkreptljenu činjenicama i kritičkim razmišljanjem).
Društvene mreže su takođe prikazane u svoj njihovoj apsurdnosti, kao mehanizmi marketinga i obogaćivanja belih muškaraca. Tviteru je posvećena posebna pažnja, kao mreži za koju se smatra da omogućava pravo govora za sve, i za koju se u SAD čak smatralo da je, zajedno sa Fejsbukom, pomogla pokretanje Arapskog proleća (naziv u SAD za revolucije u zemljama Bliskog Istoka), što Kobek objašnjava kao potpunu glupost i manipulisanje medija narodom.
Ironična definicija iz knjige glasi:
Tviter su opisivali kao mehanizam slobode govora i slobode izražavanja. Kao nešto što će promeniti svet.
Kobek se vraća i na sam začetak interneta (i sa velikom hrabrošću) iznosi da je:
Internet […] stvorilo američko Ministarstvo odbrane da služi kao oružje protiv Sovjetskog Saveza. Stvarno je čudno očekivati da vlada koja je stvorila neko oružje neće to oružje koristiti za obavljanje osnovnog zadatka svake vlade, što će reći za kontrolisanje života svojih građana.
Autor ovog dela ima jasno i činjenicama utemeljeno mišljenje o skoro svemu što nas okružuje i utiče na naše živote danas.
Ono što je prikazano i pomenuto u ovom tekstu je veoma mali deo onoga čiji je cilj da nas ohrabri da makar na kratko svoje vreme na internetu zamenimo čitanjem ove knjige koje će se i te kako isplatiti. Molba autora je da se, ako (kada) pročitamo ovo delo, zapitamo da li bi bilo tako prihvaćeno, doživljeno i hvaljeno da ga je napisao Afroamerikanac ili žena.
Ovu molbu ćete u potpunosti razumeti samo nakon čitanja knjige Ja mrzim internet, oštre satire svega što ne valja na ovom svetu (a toga je i previše).
Upozorenje
Knjiga dolazi sa upozorenjem koje pokušava da sažme sadržaj knjige i upozori čitaoce slabog želuca, a deo upozorenja je priložen u slučaju da tekst nije bio dovoljno obuhvatan ili ubedljiv nekim čitaocima:
Ova knjiga sadrži: kapitalizam, ogavni vonj čovečanstva […], prolazne trendove popularne kulture, bestidno ismevanje bogataša, pretnje seksualnim nasiljem […], smrt intelektualizma, kako je biti žena u ženomrzačkom društvu […], milenijumski pozeraj, 290 strana muškog mudrovanja, neohelenističko paganstvo […], hipike živopisnih imena koji se zverski iživljavaju nad kozama, nepravedne ratove na Bliskom istoku, 11, septembar, ono kad na Fejsbuku naiđete na profil nekoga koga ste poznavali kad ste bili mali i mislili da ćete svi daleko dogurati.
Knjigu Ja mrzim internet objavila je izdavačka kuća Booka.
Piše: Milica Jovanović
