Dana 11. februara 2010. godine, svet je ostao bez jednog od najvećih genija u svetu mode. Aleksandar Mekvin bio je inspiracija za ceo svet – od problematičnog deteta iz radničke porodice njegovo ime postalo je jedno od najprepoznatljivih na svetu.
Istinski talentovan Mekvin jednom je u svoj dizajn ugradio ljudsku kosu, a platforme od 30 centimetara poslao na catwalk. Kombinovao je majstorsko krojenje i senzibilitet visoke mode sa imaginacijom koja se kretala od mračne do uzvišene.
Aleksandar Mekvin kao Enfant terrible
Sa 16 godina Aleksandar Mekvin napustio je školu i zaposlio se u čuvenoj ulici Savil rou (Savile Row – najpoznatija ulica u centralnom Londonu gde se nalaze butici koji šiju muška odela po meri) kao krojač muških odela. Nakon toga radio je sa pozorišnim dizajnerima kostima – dramatičan stil koji je tu razvio postao je potpis njegovog kasnijeg nezavisnog dizajnerskog rada.
Sa svojih 27 godina postao je glavni dizajner modne kuće Živanši (Givenchy). Iako je to bio vrlo prestižan posao, nevoljno ga je radio. Pomerao je granice očekivanja drugih (na jednoj njegovoj reviji pojavio se model na drvenim nogama jer su njene bile amputirane), ali nije osećao da ima umetničku slobodu. Govorio je da ga kreativno sputavaju i da se sve vrti oko novca.
Ipak ga to nije sprečilo da tri puta dobije nagradu za najboljeg britanskog dizajnera.
Već 2000. godine, Guči je kupio 51 odsto udela u Mekvinovoj privatnoj kompaniji i na taj način mu obezbedio kapital da proširi svoj posao. Otvorio je butike u Njujorku, Milanu, Londonu, Las Vegasu i Los Anđelesu i postao uspešniji nego ikada pre.
Vrlo brzo, zbog kontroverzi u vezi sa teatralnim revijama i imidžom lošeg momka, dobio je lošu reputaciju. Nije se bojao da govori ono što misli, nije se stideo svog porekla, a svojim dizajnima pomerao je granice u modnoj industriji.
Uticaji i inspiracija za njegovu umetnost
U toku odrastanja u kući su se često gledali Hičkokovi filmovi, pa mu je to postalo glavna inspiracija.
Takođe, uticaj na njega su imali Po, Sidni Polak, Gospodar muva, kao i novinarka i autorka erotskog romana koja je pisala pod pseudonimom Pauline Réage. Sebe je opisao kao roze ovcu u porodici – nepodoban, ali ne i odbijen. Sa 18 godina je saopštio porodici da je homoseksualac, iako je znao to mnogo ranije, i posle nekog vremena oni su to prihvatili. A od malena je znao da želi da bude dizajner.
Mekvinov rad imao je i autobiografske elemente: kao dete je prisustvovao zlostavljanju njegove rođene sestre od strane njenog muža, a i sam je bio zlostavljan. Pogrešno je zato smatrati da njegovi dizajni predstavljaju mizoginiju: oni ženskom telu pružaju dvosmislenu vrstu zaštite.
Sam je jednom izjavio:
„Kada vidite ženu koja nosi Mekvinovu odeću, postoji određena čvrstina koja je čini moćnom. To je vrsta odbrane za njih. Morate imati mnogo petlje da priđete ženi koja nosi moju odeću.“
Na neki složen način, njegova odeća je zapravo tragična.
Kontroverzne revije
Jedna od njegovih prvih revija koja je izazvala ogomnu buku jeste ona za jesenju kolekciju 1995. pod nazivom Highland Rape. Na njoj su se pojavile žene u tartanskim haljinama, kao i prslucima, iscepanim na grudima. Većina kritičara bila je uznemirena te je prikupio pritužbe o mizoginiji.
Zapravo, ta revija je bila inspirisana etničkim čišćenjem koje su sprovodile britanske snage na prostorima Škotske 18. i 19. veka.
Integralno u njegovoj kulturi bilo je stapanje kontrastnih elemenata: krhkost i snaga, tradicija i moderno, fluidnost i ozbiljnost. Njegove revije uvek su bile vrhunac Pariske nedelje mode od kako je počeo da se pojavljuje tamo 2000. godine.
Mekvinova najslavnija dramatična revija jeste ona za proleće/leto 2001. godine nazvana VOSS. Centralna tačka u prostoriji bila je ogromna staklena kutija. Prostorija je bila osvetljena, ali ne i unutrašnjost kutije, a zidovi kutije delovali su kao ogledala. Publika je mogla videti samo svoj odraz. Kasnije je Mekvin izjavio da je bilo uzbudljivo gledati publiku koja pokušava da ne gleda u svoj odraz. I da je to bila odličan potez u modnoj industriji – okrenuti je njima.
Konačno, sat vremena od početka, kutija je osvetljena, a unutrašnjost je bila ispunjena moljcima. Stakleni zidovi su se zatim dramatično našli na podu. U centru je bio obnaženi model, na stolici sa gas maskom preko lica. Model u kutiji bila je britanska novinarka i pisac Mišel Oli, a na reviji je učestvovala i Kejt Mos i Erin O’ Konor.
Još jedna zanimljiva eterična kolekcija bila je septembra 2009. godine, tinejdžerska strast prema ornitologiji, inspirisana Darvinovim poreklom vrsta.
Od modela se tražilo da hodaju pistom u platformama od 30 centimetara, a neki su to odbili. Kosa im je bila nameštena da podseća na đavolje rogove i nosili su kratke haljine ukrašene raznobojnim kožama. Nabrani krajevi haljina su podsećali na perje, a koža vodozemaca je bila odštampana na tkaninama. Izgledalo je kao da nose grudne oklope.
Svet je čekao na njegove nove fantastične dizajne, ali umesto toga, modna industrija je odavala tužnu počast svojoj najsvetlijoj zvezdi.
Tragična smrt modnog genija
Pošto je uzeo koktel od pilula za spavanje, sedativa i kokaina, četrdesetogodišnji Aleksandar Mekvin se obesio u svom stanu u centralnom Londonu. Događaj se desio dan pre sahrane njegove majke sa kojom je bio izuzetno blizak. U jednom intervjuu rekao je da bi najgora stvar za njega bila da umre pre nje.
Takođe, samoubistvo Izabele Blou 2007. godine ostavilo je velikog traga na dizajnera. Izabela Blou, poznata ekscentrična dizajnerka u Londonu, kupila je njegovu kolekciju sa master studija ispirisanu Džekom Trbosekom. Postala je jedan od njegovih bliskih prijatelja i zastupnika njegovog rada.
Zadnjih godina patio je od anksioznosti i depresije. Preopterećenje zbog posla imalo je direktan uticaj na mentalno stanje kreatora. Bio je izvanredni dizajner svoje generacije, a može se videti kao umetnik u romantičnoj tradiciji: razbijen unutrašnjim sukobima koji su pronašli izraz u odeći, usmerenoj ne na jednostavnu eleganciju nego na nasilje, milost i bol.
Divlja lepota kreativnog uma
U njegovu čast održana je umetnička izložba Divlja lepota (Savage Beauty), u Metropoliten muzeju umetnosti (2015. godine i u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu). Na ulazu stojao je natpis „Ja sam romantični šizofrenik”, a izložba sadrži komade iz njegovih kolekcija, kao i hologram Kejt Mos u prirodnoj veličini.
Njegovo delo, a ne svršetak, potvrđuje njegovu romantičnu veličinu. Zadnja soba izložbe puna je svetlosti, muzika je jaka i vitalna, a reči Mekvina ispisane su na zidu:
Sada mi nema povratka…
