Još u Epu o Gilgamešu obrađene su sve teme kojima se književnost bavi vekovima. To nije tajna. Tajna je talenat velikih pisaca da uoče i na pravi način postave ona pitanja koja su univerzalna i opstaju kroz vreme, prelaze iz epohe u epohu, ne poznaju geografske granice i pokreću svakog čoveka.
Veliko je umeće napisati nešto novo na temu o kojoj su mnogi pisali. Jedna od takvih tema kojom su se u istoriji čovečanstva bavili svi veliki umovi je tema hrišćanstva, priča o Isusu Hristu. Jedan od takvih pisaca, koji je uspeo da na potpuno autentičan način obradi tu najstariju, najprepričavaniju priču, je Erik Emanuel Šmit.
Roman Jevanđelje po Pilatu ovog francuskog pisca, bavi se Isusom i Pilatom, ali ne njihovim odnosom nego njihovim viđenjem situacije u kojoj su se našli.
Isus i Pilat, dve značajne ličnosti, dve velike figure, dva najčešće obrađivana lika, dva principa. Čini se da je o njima sve istraženo, sve rečeno i da o tome već sve znamo. Ili ništa ne znamo. Kao i o samom čoveku. Ništa ne možemo tvrditi sa sigurnošću, pa se zato stalno i vraćamo tim temama, zato je čoveku i najzanimljivije da čita i da saznaje o čoveku, zato će čovek zauvek biti neiscrpna tema književnosti i umetnosti uopšte.
Pripovedajući o Isusu – sinu Božijem i Pilatu – rimskom prokuratoru, Šmit u svom romanu Jevanđelje po Pilatu zapravo priča priču o čoveku. Isus – čovek koji sumnja i Pilat – čovek koji počinje da veruje.
Veoma hrabro, Šmit je ponudio jedan novi ugao gledanja na taj najintrigantniji događaj u istoriji čovečanstva. Roman je podeljen na dva dela: u prvom delu je data Isusova ispovest, a u drugom Pilatova. Prvi deo nosi naziv Ispovest na smrt osuđenog, uoči hapšenja, a drugi deo Jevanđelje po Pilatu.
Preispitivanje vere je jedna od stalnih Šmitovih tema, a u ovom svom romanu je pisac, poigravajući se tim motivima, možda otišao najdalje. Likovi (Isus i Pilat) i događaj (Vaskrsnuće) koje je izabrao za svoju priču su neodvojivi od religijskog konteksta, ali je Šmit uspeo da izbegne to ograničavanje jedne tako široke, i pre svega, psihološke kategorije kao što je vera.
Isus je u Šmitovom romanu osuđenik na smrt, čovek koji priča o sebi, o svom životu, osuđenik na smrt kome se veče pred pogubljenje javlja mnogo dilema, mnogo sumnji, mnogo strahova.
To je jednostavna, ljudska, emotivna priča. Prepoznatljiva priča.
Pilat je čovek koji poslat da obavlja svoju dužnost; rimski moćnik koji pokušava da upozna i shvati Jerusalim, grad koji mrzi iz dna duše; daleka mu je priroda i mentalitet tih ljudi. Pilat je moćan, ali usamljen, on je drugačiji, ali je nesiguran. I to je jednostavna, ljudska, emotivna priča… I oba lika se pitaju da li stvarno postoji viša sila koja će rešiti sve.
Oba lika se pitaju − da li je dovoljna samo vera? To je i jedno od ključnih pitanja sa kojima se suočava savremeni čovek svakog dana, na svakom koraku i zato, ako Isusa i Pilata iz Šmitovog romana posmatramo isključivo kao književne likove, nameće se zaključak da su oba lika tako bliska savremenom čoveku, najboljem od nas i najgorem od nas, bliska onom najboljem u nama i onom najgorem u nama.
Savremeni čovek je zbunjen. Odrastao je u vremenu koje je zauvek prošlo, vremenu koje je, čini se, tako davno bilo i toliko je drugačije od ovog u kome moramo da pokažemo šta smo to u odrastanju naučili, da više nismo ni sigurni da li je to uopšte bilo tako, da li je to vreme stvarno nekada postojalo ili smo možda samo sanjal u nekom udobnom mraku.
Savremenom čoveku savremeno društvo nudi neka nova pravila igre, neke nove vrednosti, neke nove religije i bogove. Zaboravi sve što su te učili jer sada je novo vreme; ono što se nekada nazivalo bahatim, nasilničkim ponašanjem, danas se zove sigurnost u sebe i čvrst stav u životu, jer sada je novo vreme. Ono što je nekada bilo nekulturno i primitivno ponašanje danas se karakteriše kao duhovito i spontano, jer sada je novo vreme. Klanjaj se bankomatu i poštuj novac kao bližnjeg svog, ako ne i više, jer sada je…
I savremen čovek, tako rastrzan između onoga što je nekada učio i ovoga što danas mora da nauči, počinje da sumnja. Prestaje da veruje. Počinje da misli loše o sebi. I onda počinje da bude loš. Jer zaboravlja važnu činjenicu da je ljudski sumnjati.
Šmit u ovom zaista veličanstvenom romanu postavlja upravo to pitanje − šta ako je i sam Isus, u nekom trenutku, posumnjao u sebe? I šta ako je Pilat zapravo prvi vernik?
Piše: Miljana Đorđević
