Junaci Hermana Hesea ka pronalasku i upoznavanju sebe

Jedno od glavnih obeležja romana i junaka koje je stvorio Herman Hese jesu likovi koji su na putu pronalaženja i upoznavanja sebe. Taj proces često je identičan dijalektičkom procesu.

Dijalektika je tokom istorije filozofije menjala svoje značenje i obuhvat. U izvornom smislu označava veštinu vođenja dijaloga. Po Platonu označava postavljanje pitanja i traženja odgovora ili metodu obrazovanja pojmova i saznanja ideja, jedini put kojim smrtni ljudi mogu raspolagati ako žele da se uzdignu do uvida u večna suštanstva.

Kasnije je dijalektika prešla put od dolaženja do opštih ideja iz konkretnih stvari, preko logike verovatnoće do formalne logike. Za Kanta je dijalektika logika privida, umovanje koje se prelazeći granice iskustvenog saznanja bavi onim što se ni na koji način ne može empirijski potvrditi.

Sa pojavom Hegela i njegovog učenja u 18. veku, dijalektika dobija novo značenje, koje se zadržava i u savremenim filozofskim razmatranjima.On definiše dijelektiku kao pravu, istinsku logiku umnog bivstvovanja koja prevazilazi sferu subjektivnog ljudskog mišljenja. Prema njemu, ona ima trijadnu progresivnu strukturu: negacija, konzervacija elevacija, a njeni stavovi takođe imaju trijadnu formu: teza-antiteza-sinteza, tj. postavljanje, suprostavljanje i pomirenje suprotnosti u njihovoj sintezi na višem nivou.

Dijalektika traženja i pronalaženja ličnosti

Dijalektika pronalaženja ima dodirnih tačaka sa ovom teorijom. U njoj je teza – traženje, antiteza – skrivanje i sinteza – pronalaženje. Ali, speciifična odlika dijalektike traženje jeste da se stupnjevi ne dešavaju postepeno, nekad su istovremeni, a nekad pomešanog redosleda, pa se desi da prvo ide antiteza pa teza, ili da odmah nastupi sinteza.

Tako Sidarta luta svetom, prolazi kroz bramanska, budistička učenja, obitava u procepu između nirvana i samsare, gubi svoje biće i ponovo mu se vraća, doživljava strast, čulnost i poroke svetovnog života.

Ali otkrovenje do koga dolazi pred samu smrt glasi:

Svet nije nesavršen, niti se nalazi na sporom putu ka savršenstvu, on je u svakom trenutku savršen, svi gresi nose u sebi oproštaj, sva mala deca već nose u sebi starce, sva odojčad smrt, svi samrtnici večni život.

U univerzumu se uvek sukobljavaju dva principa, ali tako da se kosmička ravnoteža održava, noseći u sebi svaki oblik postojanja, koji je u stvari, istovremeno, i sopstvena negacija. Čovek takvog shvatanja u miru je sa sobom i sa čitavim svetom.

Sinkler, želeći da se oslobodi poput ptice iz jajeta iz njegovih snoviđenja, preispituje mračnu, skrivenu i potisnutu stranu svoje ličnosti. Dok je na raskrsnici između dva sveta, svetlog oličenog u njegovoj građanskoj, hrišćanskoj porodici, i mračnog u kome vlada greh i najniži ljudski nagoni, pojavljuje se Demijan, koji ga iskušava u vodi ka prihvatanju ovog drugog dela njegovog identiteta.

On o tome kaže:

Bog je sve dobro, plemenito, očinsko i lepo, a i uzvišeno, osećajno, pa lepo. Ali u svetu postoji i nešto drugo. I to se sad sve prosto pripisuje đavolu, i ceo taj deo sveta, ta cela polovina, se izlučuje i potpuno prećutkuje. Obuhvat i jednog i drugog načela predstvalja Abraksas – božanstvo koje je imalo simbolični zadatak da sjedini u sebi božansko i satansko.

Težiti njemu znači upoznati i prihvatiti sebe kao jedinstvo, što uz pomoć svog prijatelja i vođe Sinkler i uspeva.

Sukob dva suprotna principa odvija se i u liku Harija Halera, Stepskog vuka. Sebe doživljava kao podvojenu ličnost, pa u čoveka trpa sve što je u njemu umno, uzvišeno i kultivisano, a u vuka sve što je nagonsko, divlje i haotično.

Takvu bolnu rastrzanost Hese opisuje:

Svi ti ljudi imaju u sebi dve duše, dva bića, u njima ima i božanskog i satanskog, ima majčine i očeve krvi, sposobnosti da budu srećni i da pate, a sve to živi jedno kraj drugog i jedno u drugome.

Haler je čovek u neskladu sa svetom i sa samim sobom. Totalitarni sistem i (malo) građansko društvo zahteva od pojedinca da bude običan, osrednji i prosečan, čime guše ljudsku prirodu i sputavaju njenu slobodu. Kao izlaz iz takvog beznađa i smisao postojanja javlja se humor, koji spaja sve oblasti ljudskog bića, duhovna igra misli, predstava i ideja, kojom se čovek izdiže do visina gde se čuje smeh besmrtnika i pobeđuje prolaznost i prozaičnost života.

Dijalektika nauke i umetnosti

Nauka i umetnost, naizgled, deluju kao dva pola prisutna u čovekovom delovanju. Naučno istraživanje zasniva se na principima objektivnosti i realnosti, a umetničko izražavanje na izražavanju sopstvenih doživljaja. Iako deluju da su u večnom mimoilaženju, podjednako predstavljaju puteve koji vode do istine i spoznaje.

Narcis, kaluđer, mislilac i naučnik i Zlatousti, umetnik, lutalica i zanesenjak predstavljaju dva pristupa svetu. O tome sam Narcis kaže Zlatoustom:

Prirode tvog kova, snažnih, nežnih čula, nadahnuti ljudi, sanjalice, pesnici, ljubavnici, gotovo uvek nadmašuju nas ostale, ljude od duha. Vi vodite poreklo od majke. Vi živite u obilju, vama je data snaga ljubavi i sposobnosti doživljaja. Mi ljudi od duha, iako se često čini da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo, ne živimo u obilju, već u pustoši.(…) Vaš zavičaj je zemlja, naš ideja. Krucijalnu razliku između naučnog i umetničkog viđenja Narcis objašnjava: Mi mislioci gledamo da se približimo Bogu na taj način što odvajamo svet od njega. Ti mu se približavaš time što voliš i još jednom stvaraš njegovu tvorevinu. I jedno i drugo je ljudskih ruku delo i nedovoljno je, samo što je umetnost nevinija.

Ali, na oba načina dolazi se do suštinskog upoznavanja sveta, ostavlja se večni trag iza sebe, a kroz stvaranje dela dolazi do samospoznaje, što se veličanstveno oličava u Narcisovim rečima:

A mi smo prolazni, mi nastajemo, mi smo mogućnosti, za nas nema savršenstva, nema potpunoga bića. Onde, pak, gde mi prelazimo od potencije delu, od mogućnosti ka ostvarenju, onde učestvujemo u pravom biću, postajemo za jedan stepen sličniji savršenom i božanskom. To znači ostvariti se.

Sinteza nauke i umetnosti genijalno se dostiže i u Igri đinđuvama, apstraktnoj i misaonoj igri kojima se simbolima povezuje matematika i muzika, a briše se veštačka granica između njih. Jer jer sve pojave i oblici su samo predstave sopstvenog značenja (Sve je samo simbol što ti vidi oko, a suština ono što on sobom znači (Vojislav Ilić)), među njima vladaju tajanstvene, nedokučive veze, o kojima je pisao Bodler, a čovekova najsvetija misija je da ih upozna.

Herman Hese naglašava da jedino u retkim trenucima potpune harmonije i jedinstva dvostrukog čovekovog bića nastaje umetničko delo. Ali, i sama priroda umetnosti je dvojna i kontradiktorna. Umetnik prenoseći čovečanstvu duhovnu viziju i spoznaju ispunjava plemenitu, božansku svrhu. Ali, on je i Antihrist, kako je to primetio Ivo Andrić u Razgovoru sa Gojom, jer stvara lepše svetove kojima privlači i zanosi čoveka, čime nalikuje Sotoni i vrši svetogrđe, dovodeći u pitanje postojanje jednog jedinog Tvorca.

Principi na kojima se zasniva čovekovo biće u njemu se prepliću, potiru i sukobljavaju sve dok osciliraju talasi kosmičke energije u njegovoj svesti. Proniknuti u suštinu jedinstvenog, neponovljivog Ja, upoznati to klupko kontradikcija, koje što su veće i brojnije čine ličnost potpunijim, prema zapažanju Vladan Desnice, svrha je ovozemaljskog bitisanja. Pomiriti i obuhvatiti suprotnosti kroz čin stvaralačkog delovanja uma i duha znači biti jedno sa samim sobom, biti jedno sa Bogom i svetom.