Da li smo rođenjem dobili i privilegiju da otkrijemo zašto smo tu, na zemlji, materijalni i opipljivi, i koja nam je funkcija data u tih nekoliko desetina godina, tako beznačajnih u postojanju univerzuma? Ovo pitanje je mnoge koji su se latili pera mučilo otkako su se drznuli da preturaju po istini.
Šta je umetnost? Je li to pokušaj dobijanja odgovora na prethodno pitanje, ili samo još jedna od zabluda koja otvaranjem novih pitanja iznova, prenošenjem s generacije na generaciju, zavarava trag konačnog odgovora? Šta je posao umetnika – da onima koji posle njega dođu makar za koji pedalj skrati putanju večitog traganja za odgovorom ili samo da nahrani svoj ego i time produbi večitu nedoumicu?
Dobrano bi se pomučio onaj koji bi hteo da sve pisce, a kamoli sve umetnike, koji su u smrt prebegli svojevoljno, ukleše u kamenu ploču. Koji su motivi pesnika samoubica da siđu u bezdane i istraže šta se to krije iza linije za koju neki kažu da je ravna, a drugi da pulsira u fantazamskim ritmovima, niko još nije dokučio.
Ali mnogo njih se usudilo da krene stazama svojih prethodnika, i tajnu koju tamo odgonetne, istog trenutka ponese sa sobom, otvarajući opet pitanje da li je smrt kraj besmisla ili početak smisla. Ili nijedno ni drugo.
Samoubistvo pod znakom pitanja
Sumnje u samoubistva pojedinih pesnika, povezivanje njihove smrti sa političkim prilikama, zaverenička teoretisanja, čini se ponekad su bolnija nego sama smrt. Dotle se ponekad ide, da bi verovatno i sami pesnici ustali iz grobova i ponovili obračun sa sobom na još upečatljiviji način, samo da bi konačno zapušili usta onima koji bi da im delo ospore.
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati
Ovako je govorio Branko Miljković u pesmi koju je posvetio sebi za 27 rođendan, svega četrnaest dana pre nego što su ga našli obešenog. A onda su usta zanemela, a cvet progovorio. A potom je progovorio i svet, o UDBI, o ubistvu, o nameštaljkama, o jednom drvcu koje ne bi moglo da podnese Miljkovićevu telesinu, o noći u kafani Kavkaz na periferiji Zagreba, o svemu, samo da zataškaju smisao koji je Miljković baš u toj noći možda dotakao.
Koju deceniju ranije i samoubistvo Sergeja Jesenjina dovedeno je u pitanje. Smrt povezana sa političkim obračunom u kom je Jesenjin bio žrtva, a suicid isceniran, ne može poljuljati put kojim je Galina Benislavskaja krenula, ubivši se na njegovom grobu godinu dana kasnije.
Čak i da je Jesenjin sa ovim svetom završio kao žrtva drugih, a ne sebe, nekog je ipak dotakla kob koju je on začikavao, slušajući kako mu na krevetu zbori Crni čovek koji je želeo mu da pokaže zakulisje života. Ostaje još i pitanje zašto je i da li je zaista Jesenjin napisao pesmu Do viđenja druže do viđenja uoči smrti u lenjingradskom hotelu Angleter. Da bi se teskobno oprostio od civilizacije, da sačini himnu svojoj smrti ili da namerno zavara trag.
Nekoliko godina nakon što je ovaj Jesenjinov čin osudio Majakovski, govoreći da mrzi sve ono gde se smrt javlja i snuje i on se rečima Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza suočio sa smrću.
Iako su sva ova tri odlaska ofarbana i sumnjom, ostalo je makar malo mogućnosti da je u pitanju suočavanje sa sopstvenim egom, a ne politički progon.
Dva morska vuka i njihova zalazeća Sunca
Pisci koji su o nasukanim ljudskim sudbinama voleli da progovore i u ambijentu gde morski talasi taktiraju ritmove smisla i besmisla, rođeni su s konca devetnaestog veka u Americi. Jedan potopljen u promile i reči, nasukan na obale poroka, nakon dokučivanja svega onoga što slava nosi, prezrevši i sebe i ljudski rod, odlazi tiho.
Reč je o Džeku Londonu, koji je po literarnom razboju tako raznolike ljudske sudbine, a onda se bolestan i umoran obreo u svetu obilja morfijuma.
Drugi, nadobudni buntovnik, željan slave, izazivanja smrti poigravanjem sa životom, preživeo je nekolike ratove, dve avionske nesreće, razbludne noći, mamurna jutra na frontu, odlučio je da se jednako bučno i povuče, pucajući sebi u glavu, iste godine kada se u Srbiji povukao gorepomenuti Branko Miljković.
Po godinama blizak im Valter Benjamin svoj put iz života je mogao opravdati time što je kao Jevrej, bežeći od nacista čija je monstruoznost divljala svuda po Evropi, život skončao takođe morfijumom. On je, za razliku od Hemingveja koji je jurio rat, u smrt pobegao upravo zbog rata.
Doći će smrt i imaće tvoje oči
Kada je italijanski poeta Ćezare Paveze govorio o samoubistvu, pišući dnevnik u tamnici u Kalabriji, možda ni sam nije slutio da će kao konačnu katarzu pronaći upravo u smrti. Njegov književni rad je suštinski protkan refleksijama na temu večite enigme sa crnim plaštom i kosom u rukama, pa čitaoca njegovog opusa gradativno vodi ka konačnom ishodu.
Po njegovom mišljenju i pevanju:
Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta
Sići ćemo u bezdane nemi.
I za njega je, kao i za Miljkovića smrt konačno ćutanje. A misija pesnika i prokletstvo njegovog pevanja je da nađe odgovor. Kada ga jednom nađe i izgovori ga, više i neće imati potrebu da peva. To su nam makar pokušali da objasne.
Za Jukija Mišimu, smrt je imala boju neuspelog pokušaja, ideala posečenog u korenu, pa je nakon propasti državnog udara, rešio da izvede udar na sebe. I to tradicionalno, japanski, u skladu sa kulturnim nasleđem koje je nosio i tokom svog spisalačkog života.
Ishod je nesumnjivo isti, a motivi samo naizgled različiti. Svako je od njih pokušavao da odgonetne tajnu sveta, pevajući i živeći. Svako je sa ove, ali i one mnogo šire liste, pokušao da generacijama koje će doći utaba stazu, da im da smernice kuda da idu, ili ne idu. Svako je od njih pokušao da zapeva sa namerom da nešto otrkije, ili zavošta kanale lavirinta koji vode u ćorsokak.
I konačno, svako od njih nestao jer u svojoj misiji traženja odgovora na pitanje ko je čovek valjda nije uspeo. Ili možda jeste. Saznaćemo to kad dođe konačni čas.
