U dalekoj Kolumbiji koja u ovom Markesovom delu obitava tačno ispred naših očiju, pukovniku nema ko da piše. Njegova supruga i on oćute svaki siromašan mesec putem svog trbuha, a petao stoji vezan za krevet u sobi od utabane zemlje. Na njega se klade svi – trljaju dlanove i žele da on pobedi.
Pobeda ovog petla, pukovniku bi donela ogledalo – da ne bi morao napamet da se brije, supruzi lekove – da bolest više ne bi mučno izjedala utrobu, ostatku sela – hranila bi ego, donela promenu u sumorne živote čiji je glavni činilac rat i pukovniku isterala iz glave floskulu koja obitava godinama – da se od ponosa, ipak, može živeti.
Pukovnik u penziji čeka petnaest godina na zasluženi dobitak shodan njegovom mukotrpnom i krvavom radu. Čeka penziju koja bi sprečila prodavanje stvari iz kuće, nošenje starih cipela na sahranu sugrađanina koji je posle dužeg vremena prvi umro prirodnom smrću – glanca da bi sijale kao nove.
Čeka novac koji bi začepio muku u želucu koja se razleže svakim pogledom na unesrećenu suprugu, popravio krov koji se urušava i sprečio da dobijanje svake groznice čini da njegov život visi o koncu.
Petak je. Jedan od mnogih petaka koji uveliko gaze deceniju.
Petak je. Poštar donosi pošiljke u džaku.
Petak je. Pukovnik čeka.
– Ništa za pukovnika?
– Pukovniku nema ko da piše.
Ni ovog petka, koverte nema.
I ovog petka, ući će u kuću koja se gotovo urušava.
Gospođa će ga pogledati i dodati:
– Čovek mora imati ogromnu strpljivost kao ti, pa da jedno pismo čeka petnaest godina.
Tako biva kada političko nasilje uplete svoje prste u živote ljudi – mikroplan svakog pojedinca menja se iz korena. U takvim situacijama, jedino preostaje čekanje novca čiji je dolazak potpuno neizvestan ili petao vezan za krevet čija pobeda u borbi može doneti odgovarajuće prihode.
Tako biva kada život preuzme stvar u svoje ruke – egzistencija počne da trune, a svaka lakša nelagoda se oćuti u crevima. Tako biva kada igra viših instanci i autoriteta napravi kontrast između stvarnosti i načina za opstanak.
Iako je čekanje koverata petkom privid boljeg vremena koje povremeno ulazi u život pukovnika, obmana dobija zavidnu ulogu u životima pojedinaca. Obmana se ne može pojesti, ali može biti jako hranljiva – obmana u vidu nade za finansijskim i egzistencijalnim boljitkom, često začepi usta i odglumi hleb.
Čekanje materijalnog prihoda, ili čekanje boljeg vremena, savršeno izoštrava intuiciju i čini da čovek postane sit ponosa i mirenja sa sudbinom.
Pukovniku kum nudi da otkupi petla. Međutim, iako supruga to vidi kao objektivno izbavljenje iz bede, pukovnik na to ne pristaje – u petlovoj prodaji ne leži samo finansijsko izbavljenje, kao ni puni stomaci, nego niz sećanja o pokojnom sinu, ponos i superiornost koju bi osetio prilikom njegove pobede. Postala bi istinita rečenica koju je izgovarao – da se ne daje ni u čije šake i da će se, kada za to dođe vreme, sam baciti u kantu.
Petao nije prodat. Igre još nisu došle na red. Supruga je bolesnija. Jedina hrana koja može zameniti pristojan obrok je kaša od kukuruza koju dele sa pevcem.
– Reci mi, šta ćemo jesti.
Oćuti se uzvišenim, jasnim, nepokolebljivim, kad je odvratio:
– Govna.
Lica u romanu Pukovniku nema ko da piše nemaju imena. Do kraja romana, i pukovnika i njegovu suprugu, znamo samo pod opštim nazivima.
Markes piše ovu knjigu u najtežem periodu svog života. Pariz, u vreme gašenja novina za koje piše, između 1956. i 1957. godine.
Kako je Markes svojevremeno govorio – ovaj roman ostao mu je najdraži.
Ipak, svi smo i petao i pukovnik.
Pukovnik koji oćuti nesigurnost.
Petao koji prevaziđe kuvanje u loncu.
Svi mi čekamo petak ili koverat petkom ili pobedu petla.
