Autor: Radoje Domanović
Mesto radnje: Srbija
Vreme radnje: Kraj 19. veka
Aktuelnost teme: nažalost, večita.
Odlomak iz priče: Mrtvo more
(…) Tako su proticali dani mirno, nečujno, tromo, dok se jednog dana ne poremeti ravnoteža društvene harmonije.
Mlad jedan čovek izda na javnost zbirku svojih pesama.
Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala.
Celo društvo dočeka knjigu s negodovanjem. Niko je nije čitao, niti je hteo čitati; ali kome god dođe do ruku, odmah napravi lice-kiselo, preturi listove, na dva-tri mesta i propipa listove kao da gleda kvalitet hartije, odgurne knjigu od sebe kao kakvu najodvratniju stvar na svetu, okrene s prezrenjem glavu na drugu stranu i izgovori jetko:
— Pesme?!… Koješta!…
— Ko zna? Možda ima lepih stvari?! — dodao bi neko pri takvom razgovoru.
Prvi se prekrsti, ponamesti se na sedištu, pa s izrazom sažaljenja na licu meri svog druga i klima glavom, pa će tek reći:
— Ti si luđi nego ovaj što piše ove trice! — Tu šorne knjigu vrhom od prstiju još dalje od sebe s takvim izrazom lica kao da je dodirnuo što nečisto, prljavo, a potom doda:
— Kad tako govoriš, jesi li ti čitao tu knjigu?
— Nisam.
— E pa?
— Ja i ne tvrdim da je dobro, ali kažem: možda je dobro!… A jesi li, opet, ti čitao?
— Ja?! — upita prvi ljutito, kao uvređen tim pitanjem.
— Ti!
— Ja? — opet ponovi onaj pitanje još ljutitije.
— Ti, razume se; koga drugog pitam?!
Prvi se prekrsti, sleže ramenima i raširi ruke kao da bi time rekao: „Budiboksnama, šta ovaj pita!” Ali glasno ne reče ništa, već s nekim čuđenjem na licu gledaše svoga druga.
— Šta se krstiš? Pitam te jesi li ti čitao tu knjigu pesama, ili nisi. Šta je tu kao čudno?
Prvi se opet prekrsti, pa posle tek dodade:
— Pitam ja tebe sad: jesi li ti lud čovek, ili nisi?
— Koješta. Ne razumem te.
— Ni ja tebe.
— Šta imaš da razumeš, i šta se iščuđavaš?… Pitam te: jesi li čitao knjigu?
— Pitam ja tebe: jesi li ti pametan? — opet će prvi, zatim uze knjigu, tresnu je ljutito po stolu i uzviknu:
— Pa zar ove trice da čitam! Makar da poludim, a pri čistoj svesti ja to ne čitam… — Zatim dodade malo tiše: — Poznaješ li ti toga što je napisao ove pesme?
— Ne poznajem.
— The!… Zato tako i govoriš! — reče prvi, i uze mahati rukom, praveći lice još kiselijim, kao da time kaže kako je to propala ličnost.
— Ti ga poznaješ?
— Poznajem! — izgovori s omalovažavanjem, a lice tako napravi kao da veli: „Bolje da tu budalaštinu nisam uradio”, mada je, u stvari, s tim istim čovekom do juče, dok se god ne pojaviše njegove pesme, bio dobar prijatelj i nije u društvu nikad o njemu rđavo govorio.
Neki su, opet, ovako razgovarali, a, razume se, nisu hteli čitati:
— Čudne bruke!… Pesme?… Kao da ga ne znam koliko je težak! veli jedan.
— Kako ga nije sramota?! — veli drugi.
— Čoveku prvo bog pamet uzme, posle on sâm sebi čini zlo… Takve… more, kakve takve pesme? — Mnogo bolje ću ja sutra da pišem, ali ne podnosi obraz da se brukam, kao što može neko.
Pa i ponašanje promeniše ludi prema mladom pesniku.
Prođe ulicom, a ludi se tek gurnu i namignu jedan na drugog.
— Dobar dan! — javi se on.
— Dobar dan, pesniče! — odgovori jedan gledajući ga ispod oka, zajedljivo.
— Zdravo, zdravo! — doda drugi s podsmehom.
— Dobar dan! — prihvati treći, licem punim dosade, kiselo, s omalovažavanjem.
Ali stvar se, na žalost, nije svršila samo razgovorima koji su se jednako svuda vodili.
Javno mnjenje okrete front prema mladome pesniku. Čak i ono što su mu otpre pripisivali u dobre strane, sad mu stadoše osuđivati, a sitne mahne, koje su mu pre praštane, kao i svakom drugom, sad postadoše užasni poroci. Pronađoše odjednom kako je podlac, pijanica, kockar, nekarakteran čovek, špijun a, sem toga, i kako je luckast.
— Nisam znao da je toliko lud? — razgovaraju ludi.
— Ja sam, pravo da ti kažem, uvek primećavao da s njim nisu čista posla.
— i ja, ali nije ovoliko bilo.
— E, sad je već sasvim.
Počeše po društvima da prave šale s njim, a gde je god trebalo da svrši kakav svoj posao, svaki koji mu je mogao smetati smatrao je za svoju dužnost da mu smeta, jer svakom se duh uzbuni čim ga vidi, kao da mu sine kroz glavu misao: „Šta mi se tu praviš važan!… Pesme, e, čekaj da vidiš, umemo mi i ovako!”
Što je najnesrećnije, pesme je posvetio svojoj verenici, misleći da je time obraduje; ali je sirota devojka, mesto radosti, mnogo propatila i proplakala, jer ni nju nije javno mnjenje poštedelo.
Otac devojčin beše van sebe od ogorčenja što je u tu, po njegovom mišljenju suludu stvar upleteno i ime njegove ćeri, pa sede i napisa ovako pismo mladom pesniku:
„Gospodine,
Ove Vaše trice i kojekakve budalaštine i ludorije, s kojima tera svet komediju po ulici, mogli ste posvetiti Vašem ocu, jer bi to njemu i priličilo, pošto je i inače poznat kao poslednji čovek, kao i Vi što ste, a ne da u Vaše ludorije uplećete ime moje ćeri. Na moju kuću niko do danas nije pružio prsta, niti ja hoću da se ime moje ćeri isplâče po svačijim ustima i stoji na Vašoj suludoj knjizi. Od danas da niste se usudili prestupiti preko praga moje kuće, jer ste poverenje i dobro moje prema Vama vratili time što ste mi kući naneli sramotu. Uostalom, tražim da mi u roku od pet dana date satisfakciju, inače ću Vas, gospodine, prebiti kao mačku, nasred ulice, ili gde Vas nađem.”
Iz te posvete ispletoše se čitavi škandali; i kako je mladi pesnik bio činovnik, to njegov starešina ovako dostavi gospodinu ministru:
„(Ime i prezime sam zaboravio, te se mora uzeti uobičajeno N. N.), činovnik ovoga nadleštva, koji je inače dobar i savestan radnik, u poslednje vreme toliko se kompromitovao nekakvom zbirkom svojih kao bajagi pesama, da, zbog ugleda državne službe, isti ne može ostati, jer se bavi neozbiljnim poslom koji ne bi dolikovao ni piljaru, a kamoli jednom državnom činovniku. Molim Gospodina Ministra da ovoga kompromitovanog činovnika udali iz državne službe, ili bar iz ovog mesta, dokle god se ne popravi.”
Ministar ga premesti.
Ali, na žalost, zemlja mala, a rđav glas daleko ide, te ga tamo još gore dočekaju i, šta se drugo moglo raditi, već to čudovište što piše pesme, ministar, u interesu ugleda državne službe, pa čak i u interesu morala u javnom mnjenju, morade otpustiti iz državne službe.
Javno mnjenje dobi satisfakciju, a nijedna se više pesma mladog pesnika ne pojavi. On se negde izgubi i niko za njega ništa nije mogao saznati.
— Šteta, mlad čovek! — govorili su.
— Pa i nije bio rđav čovek.
— Nije, ali eto, kad ga đavo nosi da radi što niko ne radi.
— Žao mi ga grešnog!
— The, šta ćeš? Ko mu je kriv!
I brzo se povrati u društvu za časak poremećena harmonija, nestade i tog malenog talasića što se uzdiže na mirnoj, nepokretnoj površini ustajale vode, i društvo zadovoljno, mirno produži i dale svoj slatki dremež.
Ta mala neprilika što je pretrpe ovo dobro društvo, ne ostade jedina. Prođe neko vreme, pa se pojavi jedan mlad čovek, koji izda svoje naučne spise.
— Eto ti sad: nauka! Koješta!
Opet niko, razume se, ne htede čitati spise mladog naučnika, a svaki sa dubokim, čak i iskrenim ubeđenjem dokazivaše da Bekić (tako se zvao naučnik, kad se prevede na srpski) ne zna ništa.
— Bekić i naučni spisi! — dovoljno je bilo samo to izgovoriti, pa da celo društvo prsne u smej.
— To kod nas ne može da bude. Kakva nauka, kad je još i Bekić piše! — govore ludi, a svi su se slagali da to, kao i sve drugo, može da bude samo u stranom svetu.
I mladi naučnik ne samo što nije imao uspeha već sve živo smatraše nekako instinktivno za dužnost da s negodovanjem dočeka tu pojavu.
Celo društvo kao da u tome gledaše neku zaraznu bolest i stade se buniti i boriti očajno protiv te opasnosti.
Jednog sam upitao šta mu je učinio taj naučnik.
— Ništa — veli mi.
— Pa što toliko vičeš na njega?
— Tako; ne mogu da gledam da mi se tu svaka šuša pravi nešto.
— Šta se pravi? Čovek se bavi naukom i ne radi nikom ništa.
— Ne znam ga, brate?! Molim te, kakva nauka? To kod nas ne može da bude.
— Što?
— Tako. Znam ja svaki od nas koliko je težak!
— Jesi li čitao?
— Bože sačuvaj; valjda sam pao na teme. Nauka i Bekić! — reče ironično i udari u smej, a zatim se prekrsti i sleže ramenima, a rukama uze otresati kao da veli: „Ne daj, bože, nikom takve bruke!”, pa dodade:
— Toliki ludi pametniji od njega, pa se ne napraviše naučnici a on da se nađe: sreća u kuću!
I ponoviše se opet slične prilike kao i s pesnikom.
Za mladog naučnika, čak, proneše glas kako je, radi nekih naučnih ispitivanja, krao od piljara kruške. Time se zabavljaše društvo nekoliko dana, slatko se smejući, pa onda puče nova bruka.
— Znaš li šta je novo? — upita jedan.
— Imamo naučnika! — odgovori drugi.
— More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara!
— Taman posla! Koja je opet to budala?
— Bogme, pametan kritičar, taman prema Bekićevoj nauci!
— Koji je?
— Bekićka!
— Njegova žena?
— Razume se. Kritikovala ga divno. Sad nosi zavijenu glavu. Valjda će doći do pameti. Bolje mu kritike ne treba.
— Šta je bilo? — pita onaj radoznalo i već se nestrpljivo sprema da tu novost proturi dale.
— Ništa, samo mu neke Toričelijeve cevi olomila o glavu.
I, razume se, tu dolazi sladak smej; i prijatelji se žurno rastaju da tu prijatnu novost pronesu dale.
To postade duševna hrana društva.
— Čuo sam da si se odao na nauku? — upita u šali prijatelj prijatelja.
— Može, — veli žena upitanoga — samo nek se čuva da se ija ne odam na kritiku.
I opet smej.
Često se celo veče društvo pozabavi prepričavanjem smešnih stvari o naučniku.
Sem toga, naravno da su mladome naučniku činjene smetnje gde god se okrene. Svaki je smatrao za zadatak da ga dočeka oporije nego dotle što ga je dočekivao, samo zato što se mlati, pa hoće on nešto što ne radi niko drugi, a drugi niko, razume se, neće da radi ludorije, kao pametan čovek, jer je kod njih na svagda utvrđeno pravilo za sve što bi se preduzelo:
— Batali, molim te, to kod nas ne može da bude!…
Naučnik se borio, borio, pa se umorio. Savlada društvo i njega, savlada ga radi ugleda svoga, a naučnik se izgubi nekud. Niko o njemu ne ču ništa više.
— Žalim ga, grešnika! — sažaljevaju ga. — Nije onako bio rđav.
— The, ko mu je kriv.
***
Posle nekog vremena, pojavi se neki mlad slikar. Izloži slike i očekivaše sud javnog mnjenja. Slike nisu bile rđave. Ja sam ih kao stranac jedini i gledao, a od domaćih ne hte niko otići. Ponovilo se isto što je bilo i s pesnikom i naučnikom, i opet se, iako niko slike nije ni video, uporno tvrdilo:
— Slikar, budalaštine! Ostavi trice, molim te!… To kod nas ne može da bude!
Javno mnjenje osu, što se kaže, drvlje i kamenje na slikara, sve stupi u bojni red protiv te nove napasti. Ta groznica trajaše dok se i mladi slikar ne izgubi, i opet umorno društvo, posle tolike borbe da bedu od sebe ukloni, produži svoje slatko dremanje.
***
Taman društvo u najslađem snu, a razbudi ga jedan mladi kompozitor sviranjem svojih novih kompozicija.
— E, ovo je već bezobrazluk! — jeknu uvređeno društvo trljajući oči.
— Otkud sad ova napast?
Ali s njim se brže svrši. Pronađe vlast (i ona je malo bila prilegla da prospava slatko i mirno) da te kompozicije draže narod na bunu i, razume se, mladi kompozitor zbog tog sviranja bi zatvoren kao revolucionar.
— Tako, razume se, šta tu durliče kao budala! — reče javno mnjenje zadovoljno, zenu slatko, okrete se na drugu stranu i zaspa celo celcato, opet slatkim dubokim snom.
Pametni ludi: kakva muzika, kakvi bakrači! „To kod nas ne može da bude!”
Još se dve-tri ovake pojave desiše, i to beše sve.
***
Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar, i ekonom, i industrijalac, svaki je morao propasti.
Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta.
Čovek dosta imućan, živi od prihoda; jede, pije, zadovoljan, i ne trpi nikog što radi, a on sâm ništa ne radi.
Punačak, troma hoda, ide ulicom, a lice napravi zlovoljno kiselo. Ljuti se na sve što samo liči na ma iakav bilo posao i rad.
Prođe pored bakalnice. Zastane, klimne glavom s prezrenjem, pa jetko izgovori:
„Bakalin!… Trice! To mi je bakalin, kao da ga ne znam! Naređao tri-četiri tanjirića, pa se načinio trgovac. Izede me svaka muka!”
Prođe, recimo, pored gvožđara, i zastane. Gleda sa istim prezrenjem, i doda jetko, pakosno:
„I on gvožđar! Obesio tri-četiri lančića o zid, pa se načinio trgovac… Koješta!… Izedoše me kojekakve budale!”
Tako prođe po celom mestu, i pred svakom radnjom, pa ma kakva bila i ma čija, zastane i progunđa ljutito:
„Koješta, i taj nešto radi, kao da ga ne znam?!…”
Pričajte mu o čemu hoćete i o kome god hoćete što nešto radi i preduzima, on će svakog naružiti i omalovažiti.
— Poznaješ li Miku?
— Poznajem! — veli s dosadom, kiselo.
— Diže fabriku?
— Budala! On i fabrika!… E, to će tek biti fabrika. Koješta!
— Marko pokreće list — kažete mu.
— Marko pokreće list!?… Budala! Kao da ga ne znam!.. Koješta! Marko i list! O, što me luge kojekakvi ludaci!
Niko za njega ne vredi. Svakog, ako bi samo i pomislio da kakav posao preduzme, odmah proglasi za budalu.
Šteta te još više takvih nemamo, ali postepeno napredujemo, i neće dugo proći a u izgledu je da stignemo ovu idealnu zemljicu u kojoj sam proveo neko vreme.
***
Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.
Uh, kako se oseća zadah ustajale vode koja se ne miče! Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu!
Nigde vetrića…
