Pravi čitalac knjiga zna da nikad ne može da pročita sve što bi trebalo i sve što želi. Isto tako, pravi čitalac knjiga zna šta spada u klasike svetske književnosti, koliko god da taj termin može biti relativan i problematičan.
Mora se priznati jedna stvar – kada se govori o klasicima zapostavljaju se dela određenih prostora, na primer dela arapske književnosti. Međutim, pravi čitalac knjiga ne bi smeo da dela nedovoljno poznatih literarnih prostora zapostavi. Mogućnost da se to ispravi, mogućnost upoznavanja sa novom stranom svetske književnosti, pružila je izdavačka kuća Clio zahvaljujući ediciji Gral.
Gral – biblioteka čuda
Nema nas i drugih, poručuje edicija Gral.
U njoj se nalaze dela arapske, hebrejske, češke, poljske, italijanske, holandske, portugalske, slovenačke, bugarske, flamanske, grčke, ali i španske, francuske, nemačke i engleske književnosti koja su prevodili naši najugledniji prevodioci.
Čak i dobri poznavaoci književnosti neće prepoznati sve autore iz ove edicije, a u tome je i poenta – upoznavanje sa autorima i naslovima koji se kod nas ne spominju često. Najveći dometi svetske proze samo tako se mogu i otkriti – istraživanjem nepoznatog i izlaženjem iz granica sigurnog i unapred određenog.
Za ovogodišnji Sajam knjiga edicija Gral je obogaćena novim naslovima iz arapske književnosti. Tačnije, prvi put je objavljena Zejnova svadba Tajiba Saliha, a Savremena arapska priča doživela je drugo izdanje. Tako su se ove dve knjige uključile u arapsku jesen izdavačke kuće Clio, u kojoj su objavljeni mnogi naslovi koji iz različitih uglova predstavljaju arapski svet. Neki od njih su Oksfordska istorija islama i Istorija arapskih naroda.
Zejnovu svadbu i Savremene arapske priče, kao i druge naslove iz edicije, ilustrovao je akademski slikar Saša Stojanović. Na koricama ove dve knjige su njegova ulja na platnu Uobražena zebra (2010) i Namere (2013). Na sajtu izdavačke kuće Clio navodi se da se on protivi „slatkorečivosti potrošačkih trendova u dizajniranju knjiga“, što se i da primetiti kad se korice pogledaju.
Naime, na koricama nisu fotografije iz filmova ili banalne i šarene kompjuterske ilustracije sa napadnim fontovima, nego slike koje pričaju priču i značenjski se poklapaju sa onim što knjiga u stvari i govori.
Zejnova svadba
Ko je taj Zejn, pitamo se na početku ovog nevelikog romana.
Pripovedač nas vešto uvodi u priču starim trikom dobrih majstora – ne daje se odmah lik Zejna, nego ga čitalac postepeno gradi iz priča drugih likova koji se čude šokantnoj vesti da se Zejn uskoro ženi. Prvo saznajemo šta se o Zejnu priča u sudanskom selu na Nilu, a tek onda Zejn progovara i pokazuje se u svoj svojoj vitalnoj snazi.
„Deca dolaze na svet i život dočekuju plačem, to je opštepoznato, ali se za Zejna priča – ako je verovati njegovoj majci i ženama koje su bile uz nju kada ga je rađala – da je prvo što je učinio kad je dotakao zemlju bilo – da prasne u smeh.“
Takav je Zejn, sa samo dva zuba u glavi (što se, doduše, kasnije menja) i uvek zaljubljen u najbolje i najlepše devojke. Zejn ima jednu čudnu moć – u koju god devojku da se zaljubi, ona postaje najcenjenija devojka u selu i nezaobilazno se ubrzo udaje. Mudre majke shvataju da to treba da iskoriste, pa je Zejn miljenik mnogih porodica, čak i bogataških. Međutim, Zejn ne mari za bogatstvo i raskoš – on se druži sa osobama koje seljani smatraju nenormalnim. U selu se za Zejna priča i da je svetac, božiji čovek, blagosloveni, što potkrepljuje njegovo druženje sa Haninom, najpobožnijim čovekom u tom mestu.
„Zejn je bio tabor za sebe“, kaže se u knjizi. Možda se baš zato i dopada Ni`mi koja sama prosi Zejna, a možda se baš zato i ne dopada seoskom imamu, koji Zejna želi da ukloni sa svog puta.
Knjiga najmanje govori o Zejnovoj velelepnoj svadbi, iako bi naslov možda mogao da dovede do pogrešnog zaključka. Međutim, kada se knjiga pročita, shvati se zašto je baš taj naslov izabran. Specifična atmosfera svadbe vezana je za nepresušnu životnu energiju Zejna, ali i čitavog sveta koji je opisan u ovoj knjizi, a koji mi malo poznajemo.
U Zejnovoj svadbi daje nam se prikaz života u jednom sudanskom selu, pokazuje nam se sva životnost i tradicija ovog naroda, kroz naizgled jednostavne razgovore i opise. Samo pravi majstori pripovedanja umeju kroz jednostavnost da prikažu svu složenost.
Zanimljivo je da je kuvajtski film snimljen po ovoj knjizi dobio Kansku nagradu 1976. godine.
Savremena arapska priča
U ovoj zbirci, koja, kako se napominje u pogovoru, nije antologijska, nalaze se kratke savremene arapske priče iz Egipta, Sirije, Iraka, Palestine, Maroka, Alžira, Libije i Tunisa. Izvanredni Jovan Kuzminac preminuo je 1999. godine, pa nažalost nije uspeo da vidi ovu zbirku u njenom konačnom obliku.
Priče koje se nalaze u ovoj zbirci izabrao je na osnovu svog ličnog ukusa. U maju 1998. godine Kuzminac je napisao:
„I ova knjiga nastala je iz ljubavi – prema arapskom jeziku i prevođenju i prema arapskom svetu. Priče sadržane u njoj prikazuju Arape kroz suze i smeh, odražavaju arapski Weltanschauung i predstavljaju arapski svet onakvim kakav jeste – tragičan i tragikomičan, vedar i duhovit, težak i sumoran, fantastičan i stvaran.“
Šta možemo da saznamo iz priča ove zbirke?
- kako se Jov razveo i šta se desilo posle srećnog završetka priče o Jovu
- koliko smo slepi u poređenju sa slepima i da li slepi mogu biti krivi
- šta se dešava kad se sruši građevina ćutanja
- kolika je razlika između greha prvog počinioca i onog koji ga sledi i zašto niko ne želi da bude prvi u neposlušnosti
- da se đavo javlja u zasedi, okružen lepotom, i da ljude zapravo nije strah od đavola nego od sebe samih
- da lako od snažnog čoveka nastaje ljudska ruševina
- da se strašne stvari ne dešavaju u bioskopu ili nekim drugim ljudima
- da biroktarija uništava čoveka
- da je pokušaj shvatanja potpuno razumevanje
- koliku sreću donosi prazno mesto u gradskom prevozu
- da stranac često sa torbama i koferima donosi i porok
- da se vulkani nikad ne mogu ugasiti
- da različite uvek i svugde progone
- da u Siriji znaju za film Aleksandra Petrovića Skupjači perja pod nazivom Sreo sam i srećne Cigane
- da čitav život može da se svede na puko rešavanje ukrštenih reči
- da u ovom svetu koji hita svojim ciljevima mi milimo kao kornjača
- da priče danas ne zasićuju stomake
- da žene spašavaju muškarce diveći se njihovoj uobraženosti, muškosti i lakomislenosti
- da treba da se zapitamo da li kratka priča zaslužuje da zbog nje izgubimo život
- da uputstva u avionu koji pada ne pomažu
- da Juda možda nije bio izdajnik
- da svako od nas nosi u sebi nešto Judino
- da nekad deluje da su sveštenici predstavnici turističkih agencija
- da su nam u detinjstvu kandže još meke
- da je čovekova odlika da se nikad ne zadovoljava jednom željom
- da čekajući nebesku večeru, čovek može da umre od žeđi
- da otac može da bude dobra knjiga ili velika misao u koju poverujemo
Lista je, naravno, mnogo duža, a budući čitaoci zbirke Savremena arapska priča treba da je modifukuju, produže i skrate. To je lepota književnosti – naše i druge.
