Sofokla nazivaju najhomerskijim grčkim tragičarem. Autor je čuvenih drama kao što su Antigona, Kralj Edip, Elektra, Ajant… On nije bogove uzeo za osnovu tragedije nego je božanskoj funkciji dao manji značaj i u prvi red istakao čoveka. Osnova tragičke radnje kod Sofokla je slobodna ljudska volja, sile i događaji koji se razvijaju iz sukoba njihovih osećanja i sudara njihovih ideja, koje su postale načela i strasti.
Dakle, ono što obeležava Sofoklovu dramu jeste karakter, koji on u potpunosti iscrpljuje. Pokretač radnje je heroj koji se po cenu sopstvene propasti drži odluke koju sam donosi, u skladu sa svojom prirodom, i ne prihvata kompromis.
Antigona i njena nepokolebljivost
U tragediji Antigona, po smrti svojih nećaka, Eteokla i Polinika, na presto stupa Kreont i naređuje da se Eteokle, kao branilac otadžbine, dostojno sahrani, izuzimajući Polinika kao napadača, čiji se leš ostavlja pticama i psima. Dok je Kreont uveren u ispravnost svog postupka, Antigona, sestra poginule braće, odbija da se povinuje naredbi i kreće u izvršenje svetog obreda – sahranjivanje mrtvog brata.
Sama ličnost Antigone tiha je i staložena, sa uzvišenom strašću da umre iz sestrinske ljubavi. Njena odanost porodici stavlja pred nju zadatak da ne izda i da svoju dužnost izvrši. Bez ikakvog straha od smrti, sukobljava se zakonu i, verujući u svoje ljudsko pravo, svesno se predaje smrti. Njena pobožnost je tradicionalna i čovečanska i kulminira u osećanju sudbine.
Postoje i oprečna mišljenja koja vide Antigonu kao fanatičnu junakinju koja, zastupajući svoje pravo, u svoje postupke ulaže onoliko koliko i Kreont u poštovanje svoje zabrane. Jer, svako od njih poziva se na nešto što ga prevazilazi i čega je samo izvršilac.
Kreontovo Ne
Kreont veruje i tvrdi da je najvažnija stvar koju čovek može imati praktična mudrost ili izvrsnost u razmišljanju. Ovo govori u kojoj je meri Kreont posvećen bezbednosti grada i koliko je, u vlastitim očima, razborit čovek. Želeći da sačuva svoj autoritet, on naređuje da se Antigona pogubi, sve vreme poštujući svoje pravo, uprkos protivljenju velikog broja građana.
Kreont, zapravo, ne pristaje na sukob, za njega postoji samo njegovo „dobro“, koje ne sme biti ukaljano, ali i porodična pobožnost na koju se ne obazire.
Kreont je radikalno individualan, jer svoju veličinu i vrednost vidi samo u svojoj autokratskoj moći, a sve druge odnose priznaje samo ako služe toj moći. Njegova tragedija je u tome što se činjenica koju je uporno potirao pokazala ispravnom, iznoseći na svetlo dana istinu ljudskog oproštaja.
Negativne posledice sukoba dvaju prava donele su osvešćenje, ali suviše kasno, šteta je već bila načinjena. Takav rasplet pokazao je da se problem ne može razrešiti pobedom jednog prava nad drugim nego da oba, kao i oni koji ih zastupaju, stradaju.
Edip – samorefleksivnost koja vodi slepilu
Edipova tragika predstavljena je kao nasledstvo krivice, plod prokletstva. U Caru Edipu, cilj tragedije nije samo njeno događanje, nego posledice koje dolaze potom. Uprkos delfskoj opomeni, Edip ne može protiv svoje prirode. Žudeći za saznanjem, uporno teži da poseduje tajanstvenu i nedokučivu moć kakva je pravo znanje.
Edip svu svoju volju upotrebljava da otkloni sve što mu smeta da pronađe i kazni ubicu prethodnog cara Laja. Međutim, na putu otkrivanja saznaje surovu istinu roditeljskog odbacivanja.
Apsurd je to što Edip, šampion u rešavanju zagonetki, ne može da reši onu najvažniju, zagonetku svog porekla. Način na koji istina izlazi na videlo je postepen, ali sobom nosi snažne posledice, i one Edipa bacaju u tamu, pritiskajući ga dubokom patnjom. Uprkos tome, on ne čini ni najmanji pokušaj pobune, nego sve udarce prima sa potpunom predanošću.
Najzad, mnoga su mišljenja da se Edipova krivica sastoji u njegovoj nesmotrenosti i neznanju. Jer, namera delfskog proročanstva nije bila takva da se Edip čuva da ne ubije nekog ko bi mu mogao biti otac nego u tome da dođe do saznanja da uopšte ne treba ubiti.
Ajantova bespomoćnost i ludilo
Sofoklov Ajant jedina je tragedija u kojoj junak izvršava samoubistvo pred očima gledalaca. Ali, tu se ne završava tragedija, već se nastavlja u vidu svojevrsnog suđenja mrtvom. Nakon Ahilejeve smrti, njegovo oružje je trebalo biti dodeljeno najhrabrijem junaku. Oružje dobija Odisej, što u Ajantu izaziva naviranje besa, usled čega on nemilosrdno ubija stoku, misleći da ubija sudije. I sve to čini u tvrdoglavstvu, preteranoj samovolji i uvređene časti.
On, u očajanju, postepeno dolazi do obračuna sa samim sobom, misleći jedino na sukob između sveta i sebe. Ajant ostaje do kraja opsednut osećanjem uvređenosti. Na kraju, videvši svoju sramotu i postavši svestan svoje krivice i svog čina, Ajant, duboko postiđen, odbija da postoji u tom svetu, odbacuje život i predaje se smrti.
Savest ili svet?
U Sofoklovim tragedijama junaci uglavnom bivaju odvedeni na samo dno ljudske sudbine, i mi ih posmatramo u trenutku kad su postali krajnje tuđi ljudima i tuđi u svetu.
Tragički junak, u najširem smislu reči, žrtva je sopstvene nesrećne sudbine. On se sopstvenom vizijom, plemenitošću i moralnim načelima suprostavlja svetu. Njegova tragička krivica nije namerna greška, nego je više rezultat sudbinske zablude i neminovnog sukoba ideala.
Bliskost današnjem čoveku, kada je reč o nadvremenskim problemima ljudskog života, najviše se vidi u Antigoni. U njoj je izraženo jedno od uvek aktuelnih pitanja čovekovog političkog postojanja. Postavlja se pitanje – dokle je građanin obavezan da izvršava naređenja vlasti, ako se protiv njih buni njegova savest?
Piše: Jasna Rakićević
Veoma dubok uvid, mada veoma pod uticajem new age spiritualnosi, sto mozda nije lose ali donekle je jednostrano citanje.