Ljudski život je mnogo bogatiji nego što to mogu da pretpostave i obuhvate sve naše psihološke teorije. Odgovor na pitanje o smislu i bogatstvu života, sa kojim se svako od nas susretne u nekom trenutku, možda ćemo najbolje naći ako zavirimo u odaje sosptvene duše.
Zašto je važno da tragamo za odgovorom o smislu?
Ukoliko želimo da se lakše suočimo sa svakodnevnim, ne manje važnim pitanjima, kao što su međuljudski odnosi, brak, porodica, deca, obrazovanje, vaspitanje, zaposlenje, važno je da svako od nas proba da odgovori na sledeće pitanje:
Verujem da život ima smisla za svakog od nas, samo što se kod nekih osoba odgovor nalazi u svesnom delu ličnosti i ispoljava se jasno i nedvosmisleno, dok se kod drugih ljudi odgovor krije u senci i čeka da ugleda svetlost dana. Predstava pozvanja se najranije ispoljava kod umetnika, posebno muzičara.
Rano otkriven talenat i pozvanje – Mocart, Alma, Pikaso
Setimo se samo sa koliko godina je Mocart počeo da komponuje. Ništa manje interesantna je i devojčica Alma (možete pogledati intervju) koja je počela da svira klavir u svojoj drugoj godini, komponovala svoju prvu operu u sedmoj a violinski koncert u devetoj godini života. Kada su je uporedili sa Mocartom devojčica je odgovorila: „Ja sam mala Alma, ne mali Mocart“. U ovom primeru vidimo da se predstava pozvanja ispoljila veoma rano, takođe i to da Alma sebe oseća kao jedinstvenu, autentičnu ličnost koja ne želi da se poredi čak ni sa slavnim Mocartom.
Zanimljiv je i primer slavnog slikara Pabla Pikasa koji napušta školu u svojoj desetoj godini zato što ne može ničim drugim da se bavi sem slikanjem. Izgleda da škola slavnom slikaru oduzima previše vremena i ne podržava adekvatno zov njegovog srca.
Ovo su značajni primeri jasne predstave pozvanja koja ne trpe kompromise. Međutim, ovo nikako ne znači da su životi darovitih ljudi savršeni, naprotiv. Često se dešava da imaju nesređene porodične odnose, traumatičo detinjstvo kao i duge periode usamljenosti. Kao da je pritisak pozvanja toliko jak da ovozemaljsko biće ne može, ukoliko nema jak karakter koji će podržati zov srca, da ponese svoj dar na putu individuacije.
A šta je sa „prosečnim“ ljudima?
Najvažnije je da znamo da kada govorimo o putu duše nema mesta razgovoru o prosečnosti. Verujem da niko od vas do sada nije čuo da za nekog kažu da ima ,,prosečnu“ ili ,,građansku“ dušu. Možda smo čuli da neko ima milu, mladu, staru dušu ali sigurno ne ,,prosečnu“. Ovo nam ukazuje da nisu pozvane samo osobe kod kojih se dar ispoljio jasno i nedvosmisleno, svi smo na putu individuacije i tragamo za smislom, samo što se kod nekih predstava pozvanja prikazuje tiho i suptilno.
Ushiđenje možemo osetiti u nekim običnim aktivnostima koje obavljamo na nama svojstven, neobičan način. U tom smislu, nije važno čime se bavimo već koliko kvalitetno to radimo. Ukoliko smo u potpunosti prisutni dok nešto radimo, očarani , ushićeni onda je to – to (!). Svako od nas se može setiti neke neobične osobe iz detinjstva (poslastičar, pekar, poštar) koja je bila toliko izražajna radeći svoj posao, tako da smo poželeli da budemo kao ona kad porastemo.
Ko može da nam pomogne da prepoznamo predstavu pozvanja?
Obično očekujemo da to budu roditelji, da je njihova dužnost da prepoznaju biće svoga deteta, pa ukoliko se u odraslom dobu još uvek „nismo pronašli“, skloni smo da krivimo roditelje za to. Bilo bi idealno da roditelji mogu da prepoznaju i na adekvatan način podrže svoju decu, ali realnost pokazuje da to najčešće nije slučaj. Ne treba kriviti roditelje zbog toga, jer prepoznati nečije pozvanje nije nimalo lak zadatak. Za to je potreban dar, intuicija, sposobnost imaginacije i vera, a ono što je najvažnije da bi roditelji na adekvatan način prepoznali predstavu pozvanja svoje dece, jeste da su na putu individuacije uspeli da prepoznaju i neguju put svoje duše.
Često se dešava suprotno, roditelji žele da kroz potomstvo realizuju neke delove sebe, što je i prirodno, jer svi težimo celovitosti, ali to nije dobar način. Dečija duša, koja ima svoj put i čežnju srca se buni, a roditelji posle određenog vremena počnu da mrze svoju decu i to iz dva razloga. Prvi razlog je to što deca ne žele da idu putem koji su im roditelji namenili, a drugi zato što na tom putu roditelji zaborave zov svoje duše.
Tako da kada govorimo o tome da li su roditelji dužni da prepoznaju svoju decu kao autentična ljudska bića, možda je najbolje da nemamo velika očekivanja od roditelja i budemo zadovoljni ako deci pruže sigurnost toplog doma. Ne vaspitavaju samo roditelji decu, komunikacija i interakcija je dvosmerna. Mnogim roditeljima nije lako da priznaju da su dosta toga naučili i uče baš od svoje dece.
Predstavu pozvanja može da prepozna učitelj, profesor, prijatelj, saradnik, mentor, svako sa kim dolazimo u kontakt a imamo osećaj kao da ga poznajemo ceo život. Kada naiđemo na osobu sa kojom možemo da razgovaramo sa žarom, od srca srcu, onda je to znak da se desio onaj klik koji može da nam bude putokaz na putu individuacije.
Šta je to individuacija?
Kada govorimo o smislu života pomenuću Karla Gustava Junga, poznatog i priznatog psihoterapeuta i psihijatra. Jung govori o porivu individuacije odnosno samoostvarenju. Naime, hteli mi to svesno ili ne, svi smo na putu individuacije. Cilj je dostići jedinstvenu, celovitu ličnost, koja je u sebi pomirila svesne i nesvesne sadržaje. Proces je cirkularan, sa naizmeničnim napredovanjem i nazadovanjem, kretanjem i mirovanjem, i na tom putu je najvažniji susret sa senkom (tamnom stranim naše ličnosti).
Susret sa senkom je možda jedan od najdramatičnijh susreta sa sobom, a osoba koja je prepoznala, prihvatila i integrisala svoju senku je na odličnom putu da realizuje svoje kreativne potencijale i provede jedan ispunjen život. Na putu individuacije važna je realna procena sebe, sa izbegavanjem samozavaravanja. Ne potcenjivati ali i ne precenjivati sebe. Individuacija je celoživotni proces, i na tom putu svaka osoba ima pravo da zatraži stručnu pomoć kada se nađe u ćorsokaku. Nekada je minimalna podrška potrebna da izađemo iz tame na svetlost.
Kao što Karl Gustav Jung govori o porivu individuacije i Jastvu kao centru čovekove ličnosti, tako i Arhimandrit Georgije Kapsanis govori o oboženju kao cilju našeg života i Hristu kao centru čovekove ličnosti. Pravoslavna antropologija u tom smislu izuzetno ceni ljudsko biće jer govori o tome da je cilj našeg života mističko sjedinjenje boga i čoveka u Duhu Svetom.
A kako pronaći sopstveno pozvanje?