Čuveni pisci u Španskom građanskom ratu

Početkom Velike Depresije, koja predstavlja potpun sunovrat neoliberalnog i kapitalističkog duha gde su sve industrijske zemlje blago rečeno umirale od gladi, javljaju se i jačaju ekstremne desničarske ideologije kakve ćemo kasnije videti u nacističkoj Nemačkoj.

Vetar u leđa koji je bio potreban jednoj takvoj ideološkoj misli je upravo dopirao iz već fašistički nastrojene Španije po završetku Španskog građanskog rata.

Španski građanski rat, kao prekretnica i prelomna tačka za jedan od najbrutalnijih vekova, 20. vek, predstavlja početak borbe između proleterijatske republikanske levice i nacionalističke fašističke desnice sa druge strane.

Tih godina, prihvatanje i uzdizanje fašističke ideologije, kao ispravne, za mnoge je intelektualce i političke pojedince predstavljalo opasnost svetskih razmera. Svesni dešavanja oko sebe, nisu ostali neutralni ni mnogi liberali i ljudi demokratskih uverenja. Oni su rešili da svoju naklonost poklone Republikanskom narodnom pokretu u surovoj borbi koja se vodila protiv nacionalista.

Pojam opšeg dobra bitniji od lične ideologije

Učešće u oružanom sukobu nije ostalo strano ni mnogim piscima i kultnim ličnostima. Što se tiče Španije, pesnici koji su dali svoj doprinos u ovom obračunu bili su: Rafael Alberti, Migue Hernandez, Pablo Neruda, Garsija Lorka, Jorge Gulien. Svi su oni bili simpatizeri republike.

Reakcija i mobilizacija intelektualaca proširila se i van Španije, pa je tako engleski pesnik W. H. Auden u pismu jednom svom prijatelju napisao:

Verovatno ću biti loš vojnik. Ali, kako mogu govoriti o njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih.

Grupa dobrovoljaca širom sveta (oko 35 000) predstavljala je apsolutni kontrast uverenja i shvatanja, ali su se svi složili u jednom zajedničkom cilju. O tome je pisao engleski pesnik Laurie Lee:

Verujem da smo delili nešto drugo, nešto jedinstveno za nas u to vreme. Priliku da napravimo jedan veliki i prost gest ličnog žrtvovanja i verovanja koji možda nikada nećemo imati. Međutim, malo ko od nas je znao da smo došli u rat trofejnih tandžara i raspadnutih mitraljeza, da nas vode hrabri, ali zbunjeni amateri. Ali u tom trenutku nije bilo poluistina i oklevanja, i pronašli smo novu slobodu, novi moral, i otkrili novog Sotonu – fašizam.

Mnogi pisci i pesnici su svoj doprinos dali kroz pisanje i politički aktivizam, između ostalog Ernest Hemingvej, Georges Bernaros, kao i mnogi mladi britanski pesnici tog doba: H. Auden, Stephen Spendler, Cecil Day Lewis.

George Orwel je nakon svog višemesečnog učešća u ratu svoje viđenje stvari preneo kroz knjigu koju je nazvao „Katalonija“, ali, nažalost, ona nije zaživela u tom trenutku i prodata je u zanemarivom broju primeraka.

Ali ključ je vrlo jednostavan. To su sve ljudi koji imaju nešto izgubiti ili ljudi koji žude za hijerarhijskim društvom i boje se mogućeg sveta slobodnih i jednakih ljudskih bića. Iza svih odvratnosti koje se govore o „bezbožničkoj Rusiji“ i „materijalizmu“ radničke klase stoji jednostavna namera onih sa novcem i privilegijama da se prilepe za njih. Ista je stvar, ako se u njoj krije i delimična istina, sa svim pričama o bezvrednosti izgradnje novog društva koje ne prati „duševna promena“. Pobožni su, počev od Pape do kalifornijskih jogija, plemeniti kada se radi o „društvenim promenama“, što je sa njihovog stanovišta mnogo utešnija nego promena ekonomskog sistema.“

Na kraju, period između 1936. i 1939. odlikuje ujedinjavanje ljudi različitih ideologija i uverenja. U tom trenutku svi su vodili zajedničku borbu i izgubili. Frankova Španija je preovladala zajedno sa Crkvom koja je ovaj rat podržavala kao oružani plebiscit naroda.

A nama ostaje samo da se pitamo da li bi sudbina 20. veka bila drugačija da su republikanci odneli pobedu.

Piše: Luka Nenadić